Око

СЛИКАР ЗОРАН ДАНИЛОВ ПОПОВИЋ И ЈЕДАН ЗАОКРЕТ У ДУБИНАМА (ПОСТ)МОДЕРНЕ
Ноктурно за Монеа
Поповићева дела омаж су позној фази великог импресионисте, обнова радости стварања проистекле из природе. На његовим сликама изненађује заборављено девичанство воде, локвања и цветова, али и импровизација, варијација, рад у серији. Стања природе не сагледава као апстрактна него као духовна. У ери техничке надмоћи, његов традиционализам особен је и по откривању слаткоће живљења XIX века, стилова хедонистичке воље, естетике лепог и љупког

Пише: Дејан Ђорић

Рођен је 1950. године у Вршцу. Студирао је у Ријеци, колеџ похађао у Лондону. Сликарством се бави од 1966. године, најпре као иконописац. Од 1973. повремено слика у Лондону, где борави до 1979. године. Један од видова његовог присуства на ликовној сцени је и организовање изложби, а током прошле деценије је на сајту www.artmart.tk окупио и представио групу од десетак београдских сликара. Од ликовних техника раније је претежно користио цртеж и акрилик, а последњих година више уље на платну. Његови радови у тој техници се налазе у галеријама и код колекционара у Великој Британији и Северној Америци. Као правац и начин изражавања, близак му је импресионизам.

ДО ГРАНИЦА, И ПРЕКО

Од свих великих француских сликара XIX века само је Клод Моне, пратећи ликовна догађања до 1926, доживео успон историјских авангарди XX века. Модерна уметност тог времена га је разочарала, можда и зато што ју је надишао. У позном периоду, наиме, био је близак апстрактној уметности, а открили су га и њујоршки апстрактниекспресионисти. Створио је један од најлепших приватних вртова у историји, где су му локвањи, глициније, раскош биља које се огледа у води малог језера и одблесци светлости открили оно што ниједан стари сликар није упознао. Музиком и хармонијом боја чаробног врта, Моне је отворио двери света слободног од баналне реалности. Почео је да слика сведено, скоро апстрактно, дошавши до чистоте и космизма од којих се даље није могло ићи без опасности по сликарство.
Знајући за ове изазове, Зоран Данилов је настојао да у времену оптерећеном проблемима обнови не само свет позног Монеа, већ и радост стварања истеклу из природе. На његовим сликама изненађује заборављено девичанство воде, локвања и цветова, али и импровизација, варијација, рад у серији. Његова дела су омаж великом импресионисти, својеврсни ноктурно заМонеа. Више од тога, овај београдски сликар је настојао да реши неке од најтежих сликарских проблема, који су уједно и беспоговорни изрази поетичности. Ноћ, хладна светлост, водена испарења, феномени су који Зорана Данилова воде од Монеа ка напуштању реалистичког сликарства, а можда и реалности. Сагледавајући стања природе не као апстрактна већ духовна, он више изражава пројекцију, идеал, неку природну утопију, флуидно сликану, него што само преузима од природе или од Монеа. Зато његове слике не процењујемо само по занатској вредности, по умећу, по сликарској вештини, већ и по ономе из чега долазе и куда стреме.

ОБЛИЦИ МОДЕРНОГ ТРАДИЦИОНАЛИЗМА

Упоредо са револуционарном ангажованошћу (пост)модерне уметности, у њој се јављају и нека сасвим другачија стремљења, повремене паузе, одморишта од експериментисања. Целокупна њена историја у знаку је ретро естетике, премда то није основна карактеристика авангарде. Често се о (пост)модерни говори као виду модерног традиционализма или о традицији модернизма, на шта упућује и њена повест.
Већ су први модернисти, попут Ван Гога и Сезана, желели су да сликају на начин академских реалиста, надреалисти су вратили на сцену педантно сликање у духу старих мајстора, а Пикасо се угледао на старе Грке и Веласкеза. Између два светска рата дошло је до велике обнове метафизичког реализма (покрет „Нова објективност“ у Немачкој, „Зограф“ у Србији, сликари средњег Запада и мексички муралисти у обе Америке), у Италији, Француској и Белгији се рађа нова форма реализма, Салвадор Дали наслућује хиперреализам...
После Другог светског рата нарочито су чести заокрети ка табуисаном у модерни. У време концептуализма, минимализма, ленд арта, кинетичке и компјутерске уметности, хипи устаници откривају чари симболизма, сецесије и фантастике, а поп артисти су сасвим одбацили њујоршку школу апстракције. Поново је откривена фигурација, у наредној генерацији и хиперреализам и разни видови обнове штафелајног сликарства (као код нас и сада присутни неоромантизам). За концептуалисте је посебно био шокантан повратак слици, и то оној музејског типа. Премда је Јозеф Бојс прорицао да уметници више никад неће узети четкицу у руке, неко се усудио да слика на начин старих мајстора, у маниристичком, сасвим музејском духу (италијанско сликарство меморије, ретроавангарда анахрониста).
У том смислу, сликарство Зорана Данилова Поповића уклапа се у ширу обнову традиције штафелајног вида стварања, у такозвани повратак слици. За разлику оддругих, он није посегао за разним формамареализма или фантастике, за метафизичким или космичким, већ се окренуо у позној модерни толико презреном импресионизму. Његов традиционализам је тим више особен што у ери техничке надмоћи открива слаткоћу живљења XIX века, стилове хедонистичке воље, естетику лепог и љупког. Већ изјашњавање за француску културу, за импресионизам, има у себи нечег финог, култивисано назадног. Као што смо видели и као што ћемо вероватно видети, иза многих опасних окука и понора нове уметности, сасвим изненада, на ликовној сцени пажња бива посвећена типично традиционалним историјским стиловима, формама, поетикама и личностима.